Видици

РУСКИ ПИСАЦ ЈЕВГЕНИЈ ВОДОЛАЗКИН ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИОНАЛНУ РЕВИЈУ”
Личношћу против масовног зомбирања
Савремена пропаганда је толико плитка да потрага за истином не захтева велике менталне напоре. Истински европски човек не може Европу сводити само на њен западни део. Српски народ се Русима чини као њихов сопствени одраз у огледалу, и обрнуто. Свака култура је логоцентрична и морамо пазити на своје речи. Писац сам пише законе које следи. Од њега се очекује да види иза хоризонта, изван видокруга. Они за које је читање било забава и „убијање времена” су отишли, али то није велики губитак за праву књижевност

Пише: Весна Капор
Фото: Архива саговорника

Ученик великог Димитрија Лихачова. Стручњак за стару руску књижевност, са више од сто научних радова. Уредник алманаха Текст и традиција који издаје петроградски „Пушкински дом”. Један од најбољих и најнаграђиванијих савремених руских писаца. Аутор одличних романа Отимање Европе (2005), Соловјов и Ларионов (2009), Лавр (2013), преведених и на српски. Драги и ради гост Србије.
Др Јевгениј Германович Водолазкин (Кијев, 1964) минулог лета у Санкт Петербургу одговорио је на питања Националне ревије.

У Вашем књижевном опусу, реч је лек. „Свака реч већ некоме припада. Али, припадајући многима, она није ничија. Речи припадају Богу и ми их узимамо на услугу.” Има ли реч ту магијску тежину и сврху у овом времену?
Наравно да има. Било која култура је логоцентрична. Чак и у музици и сликарству на крају је, ипак, главна реч. Реч може да буде и лек и отров, у зависности од тога која је и каква. Иако, каже Тјутчев, „нама није дато да предвиђамо како ће наша реч да одјекне”, треба настојати да се предвиди. И пазити на своје речи.

У сва три романа имате другачију перспективу приповедања. Сагледавате, истовремено, много тога што мучи савременог човека: питање морала, постојање Бога, национални идентитет, идеолошке страсти... Да ли је обавеза писца да буде савест и утеха света?
Сваки писац сам одређује своје обавезе. Сам пише законе које следи. Ти закони одражавају личност писца и особине културе у којој живи. У руској култури писац заузима посебно место. Што каже Јевгениј Јевтушено: „Песник у Русији је више од песника.” Он не може да буде само приватно лице, представник професије, попут пекара или фудбалског тренера. Од њега очекују, ако не пророчанство, бар охрабрење и подршку. Руски читалац сматра да писац мора да види и оно што је изван видокруга. Ово очекивање снажно се осећа приликом сусрета са читаоцима – по размерама постављаних питања. Очигледно, ми писци далеко смо од тога да можемо увек да испунимо таква очекивања. Писци су већином обични људи, ограничених могућности. Али дођу времена кад ови слабашни људи, сабравши енергију народа, надвисе сами себе.

МУЧНА ИЖИВЉАВАЊА НАД ИСТОРИЈОМ

На једном месту кажете: „Сваки генерал има свог историчара.” Заговорник сте идеје да се историјске „проверене истине” морају истраживати и расветљавати изнова и из другог угла?
Историја је рањива дама и тражи да према њој имамо веома брижан однос. У такав однос спада и објективан приступ ка прошлости. Историја не сме да буде политички инструмент или средство идеолошке борбе. Садашње време за историју је једно од најтежих. Никад се над историјом нису иживљавали толико перфидно као данас. Погледајте само интерпретације Другог светског рата настале последњих деценија. Чинило се да оно што знамо о том рату спада у „проверене истине” о којима говорите. Па ипак, у низу држава бившег источног блока те истине прерађене су толико да их ни рођена мајка не може препознати. Тешка питања су пожељна и важна у историјском истраживању, али то треба да буду заиста питања, а не фалсификати. Само у том случају она могу унапредити историјску науку.

 „Читајући Лавр пожелео сам да постанем светац”, написао је Захар Прилепин. Заиста, начин на који сте градили време и причу у овом роману надилази свако могуће поимање стварности. У ову књигу зачас се усели, она је онај делић за којим сваки човек трага у себи. Како сте одлучили да пишете животопис свете Ксеније Петроградске и како сте га писали?
Главни лик романа Лавр има више прототипова. Да, то је и Ксенија Петроградска, али не само она. То су и Варлаам Керетскиј, и Василије Блажени, и Андреј Јуродиви, и многи други. Тај портрет свеца је спој судбина више људи који су живели у Русији и ван ње. Покушао сам да роман испуним њиховом енергијом, да савременом читаоцу дочарам да светац уопште није бесквасан или пуки књижевни појам, да то није човек који никад не греши него онај који уме заиста да се покаје. Колико сам у томе успео, судиће сам читалац.

ОПАСНЕ ЗАМКЕ ЛАЖНЕ СЛОБОДЕ

Да ли је савременом човеку потребна књижевност?
Несумњиво, потребна је. Друга ствар је што се улога књижевности у друштву променила. Раније је у књижевности био јак и привлачан забавни елемент. Сада је живот постао веома богат средствима за забаву. Већина оних који су читали трилере схватили су да је много лакше укључити видео, или једноставно одиграти партију компјутерске пуцаљке. Они који су тражили поједностављене пречице и олакост добили су их у ванкњижевној сфери. То што су они престали да читају није велики губитак за књижевност. Али они које је интересовао човек и живот, у свој сложености, остали су верни књижевности. Чини ми се да је садашњи читалац много дубљи од оног пре двадесет година.

Колико се човек мењао и променио кроз векове којима се бавите? И како је категорија слободе постала категорија ропства?
Човек се стварно мењао. Суштински знак ових промена је био у његовом односу према слободи. Слобода је у неком тренутку постала сврха самој себи, а она је заправо само средство за досезање одређеног циља. То је она „слобода за”, конструктивна и стваралачка. У исто време постоји „слобода од”, у којој нема стваралаштва, има само рушилаштва. Управо ова врста слободе преовладава сада. То је слобода која претвара човека у машину за уживање и на крају га уништава.

Мислите ли да је могуће остати изван хистерије нових технологија и потрошачког менталитета?
Наравно да је могуће. Треба, просто, размишљати о хијерархији вредности. О томе шта је у животу битно, а шта није. Мој роман Лавр је позив на такву врсту размишљања. У свом протесту против идеологије потрошње, одлучио сам да се обратим средњем веку. Средњи век се може оцењивати различито, али сви, било да га оцењују позитивно или негативно, сагласни су у једном: идеологија потрошње му није била својствена. У центру света били су Бог и Његове заповести. Међу њима нема заповести: набављај! купуј! троши!

Да ли је прошлост увек завршена ствар?
Она никад није завршена ствар. Било то добро или лоше, прошлост се увек наставља. Не смемо да се правимо као да неког догађаја није било. Већ сама чињеница да га ми памтимо продужава његово постојање.

ЗНАЦИ ДА БОЛЕСТ ЈЕЊАВА

Отимање Европе је интригантан наслов. У овом роману неки млади људи, идеалисти, покушавају да изнедре једну заиста нову Европу, да је отму из система корумпираних и деструктивних елита, којима је „воља за моћ” једино начело. Међутим, тај подухват није остварљив, бар у роману. Да ли је могућа Европа као идеална заједница различитих држава, са истинским хуманистичким принципима?
Некада сам имао такве наде. И уопште, о себи могу да кажем да сам проевропски човек. Али Европу не схватам једнострано, не сводим је само на њен западни део. Они који данас говоре о Европи често забораве да је и Русија Европа, и то не мање европска од Западне Европе.
Постоји „мит” да Русија спаја у себи Европу и Азију. За оног ко познаје руску историју и културу, такво гледиште је неодрживо. Чак и источни сижеи, присутни у књижевности старе Русије, нису долазили са Истока него са Запада, кроз шпанско посредовање. Западна Европа је наследница Рима, а Русија је наследница Цариграда. Поред Промисли која га је водила, окретање руског народа према Цариграду био је, ако хоћете, и политички избор. У Х веку Византија је била једина средњовековна супердржава. Само узимајући у обзир све ове околности, може се данас успоставити европско сагласје и доћи до Европе која Русију поима као свој део.

Литераризујете однос Америке и Русије. На личној равни, и за једне и за друге „живот чине ситнице” и „историја постоји само за онога ко обраћа пажњу на њу”. Али на историјском фону, опет, сукоби су неизбежни?
Није једноставан период који сада проживљавамо у односима Русије и Америке. Више данашњих драма одражава борбу униполарног света са мултиполарним. Али, као и у случају са Европом, оптимиста сам. Мој оптимизам није романтичног него сасвим прагматичног карактера. Кад прихвате јачање Русије као нови (заправо стари) statusquo, Американци као прагматичари ће ослабити своје напињање, попустиће притисак. Прво, они не крећу у битку ако немају велике шансе на победу. Друго, увериће се, ваљда, да се Руси не односе према њима непријатељски. Треће, свима (укључујући и Американце) коначно ће бити јасно да било која појава у свету мора да има два пола, у супротном конструкција је нестабилна, на крају и неодржива. А ова нестабилност је опасна за све стране.
Без обзира на садашње велико захлађење у односима Русије и Америке, пре 10-15 година они су ме бринули много више него сада. Сада је врхунац заоштравања, али све промене неминовно пролазе кроз заоштравања. То је као болест, и мислим да смо ми сада на путу ка оздрављењу.

ХРИШЋАНСКИ ОДГОВОР

Чини се да је свима јасно како се медијски креирају слике добра и зла. Губитника и добитника. Жртава и злочинаца. Па ипак, то увек изнова и свуда успева. Како је то могуће?
Тако је било, јесте, на жалост и биће. Оно познато да „историју пишу победници” сада можемо парафразирати: „Догађаје интерпретира најјачи.” Медији се свугде претварају у средства за масовну пропаганду. Важно је то схватити и знати да одвојиш чињенице од коментара. Пропаганда има једну тужну црту: она се ретко брине о доказима. Ту је на снази правило да истина постаје оно што се најчешће понавља. Али ово клупко може да се одмотава и са другог краја: погледаш шта се најчешће понавља у медијима, упоредиш то са доступним чињеницама, и запиташ се да ли је то истина. Другим речима – треба једноставно укључити мозак и анализирати догађаје. Савремена пропаганда је толико плитка и оскудна да потрага за истином не захтева велике менталне напоре.

У сва три Ваша романа религија и духовност појављују се као уточиште и смисао. Да ли је то најјача и последња одбрана од агресивности „новог светског поретка”?
Јесте. Ствар је у томе да је хришћанство дубоко лична религија, као што је лични наш одговор на Страшном суду. Принцип личности је најефикаснији у супротстављању масовном зомбирању. Управо због тога многи тоталитарни режими су се бојали хришћанства. Обратите пажњу: објекат пропаганде је увек маса, а не личност.

Руска жена се у Вашој литератури појављује као нешто изузетно. Шта је жена данас, у овом и оваквом свету?
Руска жена је заиста посебна. У овој тачки наша разлика у односу на Запад је најупадљивија. Руске жене не стреме утврђивању себе као социолошке институције. Све своје победе оне остварују у породици, при чему то не руши породицу као институцију. Шта вреди западна навика да се склапа брачни уговор, чији је стварни патос, заправо, неминовност развода?
Узгред, о породици. Још у XVII веку жена у Русији била је субјект права, то јест могла је лично да располаже својом имовином, а не преко мужа или оца. На Западу је ситуација била знатно мање демократска. У Русији феминизам није популаран, јер оне слободе за које се боре западне жене у Русији одавно постоје. Совјетске жене, на пример, могле су да се баве „мушким професијама”, али то њима није донело срећу. Наша жена жели да буде слаба и да се налази под заштитом мушкарца. Руске жене вођене су једноставном мишљу да једнакост није основни циљ постојања жена и мушкараца. Да, ако је Бог створио жене и мушкарце различитим, то значи да има разлике у смислу њиховог постојања. И, ако се размисли, видеће се да није реч о неједнакости него о различитости.

***
Изузетак звани Србија
– Још у совјетско време била ми је сумњива сложеница „пријатељство народа”. Осећао сам у томе нешто демагошко, измишљено. Људи се могу дружити, не народи, а камоли земље. Такав однос према томе углавном сам сачувао до дан-данас. Са једним изузетком: Србија. Ствар чак није у томе што су Срби били солидарни са нама у најтрагичнијим тренуцима историје и нису мењали свој став у зависности од тренутне користи. Овде је реч о љубави према народу који се Русима чини као њихов сопствени одраз у огледалу. Колико могу да судим, отприлике такав однос имају и Срби према Русима. Како другачије објаснити да су управо Срби спасли десетине хиљада Руса после Октобарске револуције у Русији? У томе није било ништа рационално, то је био израз љубави и човекољубља. И у руском сећању то је дубоко усађено.

***
Освешћивање и златна средина
– После распада Совјетског Савеза, Руси су раширили руке према Европи. Добили су хладан одговор: не прилазите нам преблизу, сувише смо различити. Истовремено, без обзира на садашње заплете, зближавање Русије и Европе чини ми се неизбежним. Мислим да Европа све више постаје свесна да та неопходност не почива само у руском гасу, него и у вредностима руског погледа на свет. И Западна Европа и Русија направиле су пуно грешака. Можда баш то оснажује обострану тежњу да се пронађе златна средина.